Историјат

Оснивање. Ужички раднички спорт-клуб Слобода основан је пролећа 1925. године у некадашњој Милинковићевој кафани у Ужицу, и то на иницијативу Милоша Марковића, који је две године раније био оснивач Нишког Радничког. Пре Слободе, у Ужицу су постојали фудбалски клубови Ера, Вардар и Златибор.

 

Милош Марковић, оснивач ФК Слобода

 

Двадесете. Прву званичну утакмицу Слобода је одиграла 24. јуна 1926. године против Младог Радника из Крагујевца (данашњег Радничког) и изборила нерешен резултат 2:2. Сезоне 1928/29. Слобода по први пут наступа у првенству Западно-моравске жупе са Ером из Ужица, Цар Лазаром и Обилићем из Крушевца, Ибром из Краљева, Јединством из Чачка и Таковом из Горњег Милановца. Слобода је испала у првом колу (куп систем) од градског ривала Ере (2:2;0:1). Међутим, 29. маја 1929. у пријатељској утакмици Слобода је истог ривала савладала са 4:0 и тако постала водећи клуб у граду. Те године Слобода званично постаје члан Југословенског ногометног савеза.

 

Слобода-Млади радник, 1926. година

 

Тридесете. Почетком тридесетих, клуб није учествовао у званичним такмичењима због финансијских потешкоћа, већ је био оријентисан на пријатељске утакмице. У једној таквој, Слобода је 15. маја 1932. године декласирала чачански Борац са 7:0. Следеће године због јаког утицаја Комунистичке партије на клуб, полиција забрањује рад Слободи. На темељима забрањеног клуба ниче нови, УСК Грађански који у међувремену присаједињује и Еру и тако постаје прави репрезент града. У сезони 1935/36. Грађански постаје шампион Западно-моравске жупе и стиче право за квалификације за улазак у први подсавезни ранг (другу лигу) са Крагујевачком Ердоглијом и Јагодинским СК.

 

Слобода-Славија Сарајево 1934. године

 

После победе над Ердоглијом од 4:0 у Ужицу, уследио је пораз од ЈСК-а на страни од 3:1. За следећу утакмицу, 26.јула 1936. у Крагујевцу против Ердоглије (2:1 за Грађански) клуб је по први пут организовао навијачки аутобус. У одлучујућој утакмици на домаћем терену, Грађански је поражен од ЈСК-а 2:1 и пропушта прилику да уђе у виши ранг. 1938. године клуб опет бива забрањен, да би следеће године поново био обновљен под именом Будућност. Овај клуб никада није у стварности заживео што због почетних потешкоћа, што због наилазећег рата. За време окупације клуб није радио,да би годину дана након ослобођења, 5. маја 1945. године клуб био обновљен под старим именом-Слобода.

 

СК Грађански, 1936. године

 

Четрдесете. Прве послератне године, Слобода је постала првак округа и у следећим сезонама такмичила се у првенству Србије а касније због реорганизације у првенству крагујевачког подсавеза. Слобода се тада преселила из Крчагова на нови стадион на Беглуку и ту је 1947. године под лампионима одиграла прву ноћну утакмицу са београдским Металцем.

 

1945. година

 

Педесете. 1951. године Слобода предвођена Тиком Јелисавчићем, Александром Вуловићем Кеблом, Мирком Витићем Шонетом и другима, као обласни првак учествује у квалификацијама за српску лигу. У конкуренцији Мачве из Богатића, Власине из Власотинца, Шумадије из Аранђеловца и београдске Славије, Слобода улази у српску лигу. Међутим, следи нова реорганизација такмичења и екипа је наступала у лиги крагујевачког подсавеза. Највећи успех у дотадашњој клупској историји постигнут је 1956. године када је Слобода као друга у крагујевачком потсавезу изборила квалификације за ИВ зону. Слобода је тада била успешнија од Власине, Метохије из Призрена и Пелистера из Битоља и ушла је у

 

Слобода-Хајдук Сплит, 1951. године

 

ранг у коме су играли нишки и крагујевачки Раднички, Работнички из Скопља, Победа из Прилепа, Трепча из Косовске Митровице и други. Најбољи стрелац у квалификацијама био је Драгољуб Витић Локер. Слобода се није прославила у овом рангу па се већ после прве сезоне вратила у лигу крагујевачког подсавеза. Клуб се убрзо консолидовао, освојио прво место у својој групи и победом над Шумадијом из Крагујевца титулу апсолутног првака стекавши тако право учешћа у квалификацијама за новоформирану другу лигу. Ипак, у конкуренцији Ловћена са Цетиња, Слоге из Краљева и Трепче, Слобода је заузела друго место иза Ловћена и није успела. Следеће сезоне, иста прича. Поново је освојено првенство Крагујевачког подсавеза и поново освојено друго место у квалификацијама, овог пута у

 

Пелистер-Слобода 1956. године

 

конкуренцији Победе из Прилепа, Приштине и Младости из Титограда. У наредним првенствима, Слобода више није имала снаге за борбу за прво место, али је увек била међу првих пет-шест екипа најављујучи тако неминовни прелазак у виши ранг-другу лигу. 1959. године Слобода је у Ужицу у пријатељској утакмици савладала Црвену звезду, актуелног шампиона у комплетном саставу.

 

1957. година

 

Шездесете. И шездесетих година Слобода наставља са запаженим наступима у првенству. У сезони 1962/63. поново је изборила квалификације за другу лигу. У обе утакмице са Бором резултат је био 2:0 за домаће, али је поразом у мајсторици на стадиону ЈНА Слобода по трећи пут остала кратких рукава. Ипак, сан је остварен 1965. године. Слобода предвођена Милованом Ђорићем, Мирославом Павловићем, Ратком Јокићем и тренером Ђорђем Качунковићем заузела је друго место у јужној групи српске лиге, и по четврти пут стекла право квалификација за другу лигу. У првом колу ужичка екипа је била боља од Железника (4:1 у Железнику и 1:2 код куће), а у другом колу од Тетекса из Тетова 1:0 у Ужицу и 3:1 на гостовању у

 

Слобода-Црвена звезда 1962. године

 

Тетеву. Значајан датум у Слободиној историји свакако је 19.фебруар 1967. Тога дана на куп утакмици са Црвеном звездом, коју је Слобода Изгубила тек у продужецима са 2:1, на стадиону 24. септембар окупило се 14000 гледалаца.У сезони 1968/69. Слобода је била јесењи првак и за мало су јој измакле квалификације за прву лигу. У следећој сезони ужички тим који је тада предводио Марко Валок опет узима јесењу титулу, али на крају завршава тек на четвртом месту. Крајем шездесетих за екипу су наступали Решад Куновац, Мирослав Вукашиновић, Милан Живадиновић, Слободан Доганџић и будући репрезентативци Радомир Антић и Петар Кривокућа. Овај период био је најуспешнији у дотадашњој историји.

 

Навијачи шездесетих

 

Седамдесете. Седамдесете су за Слободу биле године стагнације. 1970/71. Слобода је завршила на тринаестом месту, следеће на дванаесом па опет на тринаестом, које је због реорганизације такмичења (од четири групе друге лиге формиране су две) значило повратак у српску лигу. У овом периоду клуб је дао још једног великог играча-Србољуба Стаменковића.

 

Слобода-Олимпија Љубљана 1973. године

 

Осамдесете. После неколико сезона проведених у српској лиги, Слобода је сезону 1979/80. завршила тријумфално и вратила се у другу лигу исток. После победе над Топличанином из Прокупља од 5:0, у граду је настала права еуфорија. Наредних седам сезона екипа је релативно успешно наступала у овом рангу. У сезони 1987/88. екипа предвођена капитеном Душаном Арсенијевићем остварила је пласман у горњи део табеле што је значило опстанак, овог пута у знатно јачој конкуренцији-јединственој другој лиги. Можда и најуспешнија сезона у том периоду била је 1989/90. Екипа коју су предводили голгетер Мирсад Омерхоџић (19 голова) и будући

 

Прослава повратка у другу лигу, 1980. године

 

репрезентатаивци Горан Пандуровић и Љубинко Друловић, већи део јесење полусезоне провела је на првом месту, да би на крају завршила тек на шестом . Слобода је тада била међу 10 српских клубова, два или четири ранга изнад многих данашњих или доскорашњих прволигаша. Највећи успех у клупској историји остварен је у следећој деценији-прва лига.

 

1988. година

 

Деведесете. Већ у сезони 1991/92. Слобода је била у врху лиге и у последњих неколико кола прокоцкала је место које би је стицајем околности (због отцепљења БиХ и Македоније) одвело у прву лигу. Грешка је исправљена већ следеће године, када је Слобода предвођена тренером Иваном Чанчаревићем, капитеном Ненадом Маркићевићем и Сашом Симићем остварила пласман у прву савезну лигу. Остале су запамћене сјајне победе против Борца у Чачку од 4:0, Рудара на препуном стадиону у Пљевљима 1:0 и главног конкурента Нишког Јастрепца у Ужицу евроголом Маркићевића у првом минуту. Међутим, због чудне реорганизације Слобода није имала прилику

Горан Пандуровић, 1990. године

 

да одмах игра са најјачим тимовима, већ је на то чекала до пролећне полусезоне 1995/96. Пре тога остају забележене утакмице баража за опстанак јуна 1995. године када је Слобода тек после пенала на пуном стадиону у Новом Пазару успела да обезбеди опстанак у лиги. У наредној сезони, Екипа предвођена тренером Слободаном Доганџићем, Миодрагом Меданом, Драганом Ћулумом и другима обезбедила је четврто место и пролеће у првој А лиги. Слобода је ипак већ од почетка пролећне полусезоне због слабе реализације и голова примљених у последњим минутима (Раднички Ниш, Војводина, Бечеј) била прикована за последње место. Остаје забележено да је Слобода у најјачој конкуренцији

 

1993. година, тим који је изборио пласман у прву лигу

 

забележила победе против зрењанинског Пролетера и лучанске Младости, одиграла три нерешене утакмице и забележила 13 пораза. Од тада, Слобода је у константном паду. Већ следеће сезоне, Слобода је изгубила прволигашки статус у последњем колу поразом од Лознице у Ужицу од 1:0. Наредне четири сезоне, није остварен запаженији резултат.

 

Слобода-Црвена звезда 1995/96.

 

Слобода данас. После пар слабих сезона, Слобода је 2002. после две утакмице са крагујевачком Шумадијом изгубила друголигашки статус и то у полусезони где је коначно стигла и до игре и до резултата, пре свега захваљући реорганизацији такмичења која је погодила највише западну групу друге лиге и због изненађујућих резултата конкурената у финишу првенства. У сезони 2002/03. Слобода није успела да се врати у савезни ранг, остала је иза у том тренутку финансијски знатно јачег Новог Пазара. Мало је недосталало да Слобода успе и 2005. године, али је у томе једног кишног мајског дана зауставила некадашња филијала Севојно. Ипак, најближа повратку у други степен, Слобода је била 2010. године. Екипа под вођством Зорана Његуша освојила је јесењу титулу, али је у пролећној полусезони уследио несхватљив пад, и на крају првенства заузето је треће место. Након осам безуспешних сезона, под покровитељством Града Ужица, покренута је иницијатива о фузионисању ФК Слобода са ФК Севојно, које је управо после пар успешних сезона изборило пласман у Супер лигу. 24.06.2010, на одвојеним скупштинама два клуба, донесена је одлука о припајању ФК Севојно Поинт Слободи, која је променила име у ФК Слобода Поинт Севојно. 29.06. одржана је свечана скупштина новог сазива скупштине, где је промовисан нови суперлигаш и ново руководство клуба које предводи Директор ВБ Севојно, Драган Суботић.

Слобода-Раднички КГ 2008/09.